|
ŠTA ONI RADE
NEMA ODNOSA BEZ GLAGOLA KOJI OZNAČAVA ODNOS
 Knjiga “Šta oni rade” – metodski priručnik I, Ranka i Vesne Vuković, namenjena je deci sa govorno-jezičkim nedostacima i njihovim
roditeljima. Ona je, pre svega ilustrovani deo, namenjena
roditeljima i njihovoj deci za praktični rad kod kuće. Teorijski deo
knjige može da pomogne logopedima, audiopedima i stručnjacima drugih
profila koji se bave razvojem govora i jezika kod dece. Knjiga nije
namenjena isključivo deci oštećenog sluha, mada je taj problem
postavljen u žižu interesovanja, jer mi, patologiju govora i jezika
otogenog porekla smatramo najtežim vidom patologije govora i jezika
uopšte. Profesionalac koji ume i može da se izbori sa oštećenjem
sluha, odnosno da izgradi govor i jezik kod deteta sa ovom
patologijom, sa lakoćom će primanjivati ovu knjigu i na drugim
vidovima patologije govora i jezika.
Biti svestan govornog jezika nije dovoljno da se zameni GEST. Za to
je potrebna REČ koja će se upotrebiti umesto gesta, a to je GLAGOL.
Ako smo se opredelili, i terapeut i roditelji, da dete govori, a ne
da koristi gest ili motoriku kao sredstvo komunikacije, habilitaciju
/ rehabilitaciju moramo da organizujemo i usmerimo isključivo u
pravcu govorenja. Detetu ne možemo pomoći ako tolerišemo mešanje
gesta, motorike sa govorom, odnosno habilitacijom u kojoj se
istovremeno koriste načini koji se medjusobno isključuju. Ovo je i
naš stav o “totalnoj” komunikaciji iz koga sledi prvi princip
rehabilitacije, a to je usmeriti i organizovati terapijske
aktivnosti u skladu sa pacijentom kojeg imamo ispred sebe.
Knjigu je izdao Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, 2001,
Beograd.
Recenzenti knjige: dr. B.Kitanoski, profesor VMA u Beogradu i prof.
dr Z.Kašić, profesor defektološkog fakulteta u Beogradu
Glagoli su vrste reči kojima se nosiocu radnje ili nosiocu stanja
pripisuje radnja, stanje ili se njime imenuje zbivanje. Zato kažemo
da glagoli nose predikativnost, a to znači MISAO, za razliku od
imenica koje vrše denominaciju. Glagol, za razliku od imenice, ne
može da stoji sam. Glagolska reč uvek pripada objektu, na kome se
radnja vrši, ali, tu radnju mora neko da vrši. Tako se glagol ne
može odvojiti ni od lica – subjekta, ni od objekta. I stanje, koje
glagol nekome ili nečemu priopisuje, mora imati svog nosioca.
Tokom habilitacije/rehabilitacije, dete sa disharmoničnim razvojem
govora i jezika, ma kog porekla, prolazi kroz sve prirodne faze
razvoja jezika i govora, tokom kojih izgovorenu reč povezuju sa
predmetom. Dete stvara spoj izmedju oznake i označenog. U prvoj fazi,
veza predmet – reč ostvaruje se samo kada je predmet prisutan, dete
može da imenuje samo ono što vidi, čuje... neposredno doživljava. U
drugoj fazi, veza predmet – reč, učvršćuje se i proširene na
predmete koji ulaze u sadržaj pojma, na pr, : stolica, hoklica,
fotelja... U trećoj fazi, dete stvara predstavu već na samu reč, bez
prisustva predmeta.
Najčešće greške koje se sreću u radu sa decom, a koje ukazuju na to
da dete nije izgradilo predstavu i nije usvojilo pojam su sledeće:
- dete imenuje predmet samo u neposrednom iskustvu (dok ga gleda),
- dete uči reči koje prema dečjem frekvencijskom rečniku počinju da
se javljaju na kasnijim uzrastima,
- dete ne poznaje i ne oseća glasovne promene,
- dete se prvo uči izvedenim, a ne korenskim glagolima, mešaju se
jednostavniji i
- deformisani oblici glagolskih vremena, sažimaju se rod i broj u
jednu reč,
- terapeut ne prepoznaje dijalekat kao jezik u razvoju i negira ovu
razvojnu fazu.
Imenice (predmeti) su nešto neposredno doživljeno, materijalno,
opipljivo čulima, konkretno, a time i lakše razumljivo. Glagoli
(radnja, stanje ili zbivanje) su nesamostalni, njih mora neko da
nosi. Ali, za komunikaciju i razumevanje sveta i zbivanja neophodno
je da se radnja ne poistovećuje sa nosiocem radnje ili objektom koji
trpi radnju. A, dete koje ne govori, imenicu pokazuje gestom radnje.
Dete gestom glagola pokazuje i imenicu i glagol. Tako dolazi do
aglutinacije imenskog i glagolskog značenja, a to je odsudni korak
ka gestovnom jeziku. Ako dete naučimo glagolima omogućavamo mu da
izrazi ne samo pojedinačne jezičke znakove nego i relevantne odnose
medju jezičkim znakovima.
KAKO?
U materijalu namenjenom za praktični rad sa decom, glagoli odnosno
slike glagola su rasporedjeni sledećim redom: korenski glagoli
(prosti i složeni), glagoli izvedeni od imenica, glagoli izvedeni od
prideva, glagoli izvedeni od glagola i složeni glagoli.
Svi glagoli su dati u III licu jednine i III licu množine prezenta,
zbog činjenice da dete lakše i brže usvaja III od I lica.
- U prvoj iteraciji pitamo dete: “Šta radi dečak?”
Odgovor mora da bude kratak: “Pravi.”, ukazujemo na strelicu 2.
- U drugoj iteraciji, dete treba pitati: “Šta radi dečak?”
Odgovor glasi: “Dečak pravi.”, pri čemu ukazujemo na strelice 1 i 2.
- U trećoj iteraciji, detetu treba postaviti isto pitanje: “Šta radi
dečak?”
Odgovor treba da sadrži tri reči: “Dečak pravi sneška.”, i
pokazujemo na strelice 1, 2 i 3.
U radu sa decom sa oštećenim sluhom i decom sa težim stepenom
disfazije, materijale treba više puta obnavljati. Takodje, ne treba
prelaziti na novu grupu glagola, naročito na izvedene i složene
glagole, dok dete nije usvojilo značenje korenskih, prostih i
složenih, glagola.
Da ponovimo: “Nema kretanja bez objekta koji se kreće”... “Nema
rečenice bez glagola”... “Nema potpunog značenja rečenice bez
glagola – predikta”... “Nema odnosa bez glagola koji označava odnos”
i ono što je najvažnije “Jedino što imamo bez glagola jeste gest.”
|
Kabinet VeRa
Maksima Gorkog 13 / 2
11000 Beograd
Tel. 011 / 245 4207
info@glas-govor-sluh.com |
